Serbian Cafe

Šta spaja Čaka Norisa i Milku Canić

Čudan narod, ti Srbi - verovatno sebi u bradu mrmlja Kanađanin Rob Stjuart, mnogo poznatiji kao Nik Sloter. Nigde se serija o detektivu sa konjskim repom nije „primila” kao kod nas. U Srbiji Sloter uživa status narodnog heroja, i gotovo da nema čoveka koji ne želi da se slika sa njim. Ali, u tome Sloter Nik nije usamljen.

U odabrano društvo ljudi koje Srbi - iz samo nama znanih razloga - obožavaju, nalaze se i Mič Bjukenon i Čak Noris. Od domaćih, kolo predvodi „supervizor” Milka Canić.

„To je odraz srpskog duha”, kaže nekadašnji „otporaš” Srđa Popović. „Pravi je fenomen kako Srbi od svega naprave slogan i zezanje. Počelo je devedesetih sa ´Slotera Nika za predsednika´, da bi urbani Beograd prošle godine viknuo i ´Barače Obama, budi uvek s nama!”

U crvenom šortsu i sa narandžastom bovom u ruci, Mič iz „Bejvoča” opčinio nas je rečenicom „Plaža je sada bezbednije mesto”.

Jedini je koji je uspeo da istuče ajkulu usred mora. Jedini koji je ronio u pesku. Jedini koji nije ni pokušao da smuva prsatu Pamelu Anderson, samo se družio sa njom. Svaka žena želela je da bude s njim, svaki tip želeo je da bude on.

Neki domišljati Beograđanin napisao je, poznih devedesetih, i grafit „Bjukenona Miča sa predsedniČa!” Sve je bilo uzalud - većina je ostala verna Sloteru, ubeđena da je Mič samo Nikova bleda kopija.

Više od hiljadu knjiga nosi lektorski pečat Milke Canić. Napisala je i četiri udžbenika srpskog jezika, bila profesor gimnazije. Ipak, neviđenu popularnost, jedinu koja može da se meri sa „uvoznim” fenomenima, doneli su joj zagonetan osmeh i samo dve reči - „Dobro veče”.

Lik supervizora „Slagalice” krasi majice mladih Beograđana i fasade glavnog grada.

Njen glas čuje se iz telefona u gradskom prevozu. A baš kao ni ostalim srpskim herojima sa malog ekrana, ni gospođi Canić ne smeta kada je na ulici prepoznaju.

„Drago mi je kad mi mladi na ulici mašu, šalju poljupce, kad skandiraju moje ime. Ponese me kad osetim da sam im bliska, pa im uzvratim”, objašnjavala je Milka.

Ako niste znali, i Milka Canić ima supervizora. To je glavom i (posebno) bradom Čak Noris, glumac i borac iz Teksasa. Ponekad apsurdne izjave o njegovom umeću i snazi pojavile su se pre nekoliko godina na Internetu, a Srbi su ih odmah ustostručili.

Tako, Čak Noris spušta slušalicu Olji Bećković. Ume da prevede „bre” na engleski. Kad on uđe u GSP, i kontrola kupuje kartu, a vozač mu ustaje. Koristi „domestos” kao kapi za oči. Uvek upali „jugo” iz prve. Isidora Bjelica je bila super riba, a onda se zamerila Čaku Norisu. Čak je (čak) ispravio i krivu Drinu. Kada ga vide, sarme se same uvijaju. I naravno, u emisiji „48 sati svadba”, Čak Noris se oženio za sat vremena.

Manje poznati domaći odgovori na Čakovu svemoć su Bata „Životinja” i trener KK Partizan Dule Vujošević.

Obistinila se vorholovska ideja o 15 minuta slave, jer danas doslovno svako može postati zvezda, doduše kratkotrajna, objašnjava prof. dr Divna Vuksanović, teoretičar kulture i medija. „I to je globalni fenomen, a ne samo srpska pojava. Pravi primer za to je i Suzan Bojl, britanska zvezda, do juče potpuno anonimna, neatraktivna domaćica”.

Prema oceni Divne Vuksanović, važno je da buduća zvezda ima bar neku posebnost, a to, čak, ne mora da bude ni kvalitet.

„Takve zvezde najčešće nemaju biografiju koju karakteriše vredan rad”, zaključuje Vuksanović. „Bitna je senzacija, koju će forsirati mediji kako bi prodali informaciju. A harizme se brzo potroše”.

Neke smo „svetske face” toliko voleli da smo ih - izlili u bronzi. U Žitištu je 2007. nikao spomenik Rokiju Balboi, bokseru iz serijala filmova sa Silvesterom Staloneom. Vlasti Mostara podigle su spomenik Brusu Liju u prirodnoj veličini u centru grada. Prošle godine, žitelji beogradskog naselja Marinkova bara pokrenuli su inicijativu da se podigne spomenik ubijenom reperu Tupaku Šakuru.

I venecuelanska telenovela devedesetih „Kasandra” je potpuno zaludela dobar deo Srbije. Pravile su se majice sa njenim likom, deca su dobijala ime po „lepoj Ciganki” (glumica Koraima Tores), pisale se peticije da se pusti iz zatvora. Kada je došla u Beograd, u Hali „Pionir” sačekalo ju je 5.000 raspomamljenih Srba. Za šansu da je vide izbliza platili su po deset maraka. Velike pare, u ono vreme.

Opevao ju je i Šaban Bajramović. Početak pesme, ako se ne sećate, glasio je: „Ciganka te stara čuvala Ko si, šta si, nije znala, gajila te kao ružu, živela si ti u cirkusu, ljudi su te voleli, Kasandra, Kasandra...” (Večernje novosti, Mondo)